КЊИЖЕВНИЦА ГОРДАНА ЋИРЈАНИЋ, ГОСПА ОД СЕДАМ СВЕТОВА У себи сам увек код куће Тешко је мислећој особи да се ужљеби у свет који јој се данас нуди. Сви смо губитници. Живимо у великом раскораку са разумом и са стварношћу, кљукамо се као гуске бесмисленим садржајима, анестезирани сервираним сликама. Информација је стекла примат над знањем, забава запосела простор уметности, нахушкано тржиште постало једина мера културе. Књижевни живот не постоји, нестали су сви истински канали рецепције. Али, у свим временима само је мањина чувала ватрицу, бранила острва смисла. Идеологије су нам наметнуле догму да је већина мерило свих вредности, па и духовних. А није
Пише: Бранислав Матић
Фото: Архива саговорнице
Она је човек-мост, тумач обала. Нарочито српске и шпанске. У својим романима расипа скривене слике-кодове, једва чујно препевава унутарње светове. Замишљеношћу се брани од организованог „убијања времена”, од рециклирања човека у вртлозима виртуелног. Мото њеног чувеног романа Оно што одувек желиш (2010) мисао је старца Зосиме, по Достојевском: „Пакао је патња због тога што се више не може волети.” Критеријумом вредности, том нарочитом врстом строгости према себи и другима, успоставља све неопходне дистанце у животу и књижевности. Кроз месечеву траву стигла је до врата воденијех, па онда Веласкезовом улицом до краја.
Гордана Ћирјанић (Београд, 1957), један од најзначајнијих српских писаца данас, говори за Националну ревију.
Нити. Када смо били деца, мати је умела да нам каже, мени и брату, да смо ми из мешовитог брака, па с извесним поносом објашњавала шта то значи. Њено објашњење није имало никакве везе с оним што се данас подразумева под овим појмом, а њен понос је био пре свега љубавне природе: ето, потичемо из тако удаљених крајева и тако различитих средина, а ипак смо се нашли! Отац је из срца Шумадије, са обронака Рудника, мати је Херцеговка, с тим што су њени емигрирали у Бачку. Као деца одлазили смо лети на једну и на другу страну, али мени су били дражи боравци у сеоској равници где смо се више играли, него у планини, где је морало и да се ради. Касније се то у срцу изједначило, мада се сачувао утисак дубоких разлика у доживљају света у једном и другом крају: овамо озбиљност, тегоба и чемеран однос према животу, тамо друштвеност, ведрина и склоност приповедању. За све постоји објашњење, наравно, као што су обе стране у мени оставиле трага, а ја им на свој начин одала почаст у својим текстовима. У сваком случају, и поред каснијег сазнања да давни преци обоје мојих родитеља долазе малтене с истог места, а то је Тромеђа, мајчину опаску о измешаности понела сам у живот као непресушни извор дивљења и зачуђености пред комбинаториком шареног света. У зрелим годинама, појам наслеђа пре свега везујем за језик, и у том смислу, моје прво сећање јесте сећање на то како ми мати чита „Зидање Скадра”, а ја неутешно плачем кад младој Гојковици доносе „чедо у кол’јевци”.
Тамо где је почињао бескрај. Моје рано детињство одвијало се у Крагујевцу и Земуну. Отац је био стипендиста крагујевачке „Заставе” и морао да одради пет година у тој фабрици, а наредна станица била му је фабрика „Змај” у Земуну. У оба града живели смо у радничким насељима, у зградама које су имале огромна дворишта за игру. Ми деца нисмо избивали из дворишта. Беху то срећне године када је време било дуго. Сећам се своје самосвести о срећи што сам дете и првих размишљања о бескрају и о вечности. Бескрај је почињао иза зида дворишта, вечност се протезала до наредног разреда. Такође се сећам изразито такмичарског духа, који ме је одводио у прве самоће. Пошто нико није могао да ме погоди у „између две ватре”, да ме стигне на ролшуама или да ме пронађе у „жмурке”, друга деца су каткад одустајала од игре или настављала без мене. На дечје осећање посебности утицале су и породичне прилике. Путовали смо више од других. Родитељи би нас ставили у „фићу”, шатор у гепек, па смо кружили по Југославији и другим земљама. Већ са пет година била сам у Аустрији, Чехословачкој, Италији, а то је почетак шездесетих, кад је ретко ко путовао, поготово не на тај начин. Затим, моји родитељи су веровали да је у васпитању деце најважније подстаћи их да се што пре осамостале. У том смислу, памтим како сам већ у другом основне сама ишла у музичку школу, две станице тролејбусом, да и не говорим о томе да је и мајка радила, па нам је одговорност за обичне ствари живота рано усађена.
Странац. Мој отац је још као млад инжењер почео да сумња у систем у који је испрва имао поверења. Није се он сукобио с идејама него с људима и њиховом етиком. Мени је било једанаест година кад је одлучио да жртвује комодитет државног стана зарад професионалне слободе, те је купио кућу, на кредит, и наш живот се од тада променио. Нико „нормалан” није тада улазио у сличне издатке. Престала су путовања, и преселили смо се на Вождовац. Није ме погађало то што је наишао период породичне штедње, најтеже ми је пало пресељење у засебну кућу. Није више било великог дворишта пуног деце, то је сад било приватно двориште. За мене је то био преломни тренутак, од екстровертног постала сам озбиљно дете. Узалуд су ме убеђивали да сад живимо у отменом крају, такозваној чиновничкој колонији – није ми било до тога. Нису ни моји родитељи били снобови, напросто се десило да ту дођемо, али у наоко прекрасном делу града ја сам постала усамљена. Мислим да сам од тада почела да се осећам издвојеном, ако не као странац, и да ме то осећање до данас прати, где год се нађем. Више никад се нисам идентификовала с неком групом, у том тренутку разредом, и од тада почињу моје промене школа. Родитељима иза леђа, осми разред сам завршила преко лета, па из седмог прешла у први гимназије, да бих други гимназије похађала на Флориди, пошто сам се сама пријавила на неки конкурс, а родитељи ме у томе подржали, на опште чуђење. С петнаест година сам, тако, отишла сама у Америку. Нисам се више везивала ни за једно „друштво”, а по повратку у Београд опет сам била као странац.
Откривање центра света. Мој одлазак у Америку значио је и прекретницу у мом односу с рођеним братом. Три године старији од мене, дотад ме је махом третирао као клинку. После раздвојености од годину дана, срели смо се малтене као људи, с пробуђеном самосвешћу, и постали најбољи пријатељи. Заједно смо откривали много тога што је Београд пружао: први одласци у Скадарлију и у дискотеке, први одласци на ФЕСТ, рад у аматерским позориштима. У оно време беше у моди да истовремено будеш одличан ђак и мангуп. Имали смо осећај, и с правом, да је Београд центар света, и ми смо се по њему „мували” са сигурношћу. Било је нормално да изблиза видимо неке тадашње иконе, на пример Питера Брука. Пошто сам ја течно говорила енглески, рано су почели да ме ангажују за рад са странцима, па сам се тако „дружила” с Џоном Апдајком или Марком Стрендом, да поменем само најпознатије. Београд ми је, дакле, пружао осећај да сам грађанин света, па су ме тако и третирали у француским, шпанским и енглеским провинцијама, где сам често путовала, најпре возом, а потом ауто-стопом. Ништа ми није било да ставим ранац на леђа и кренем у непознатом правцу, на неодређено време. Нека од тих путовања су била дословце иницијатичка, као на пример пешачење по Ла Манчи, трагом Дон Кихота, с непуних двадесет година. Све ово чинило је да се тада осећам различитом, а из данашње перспективе делује да сам само била претеча неких масовних појава за које не треба много маште ни одважности: омладински туризам с ранцем на леђима данас је нешто уобичајено, или гледам како шпанска држава сад организује пешачења Дон Кихотовим стазама.
Бити песник. Могло би се рећи да моја генерацијска прича практично и не постоји, управо због тога што сам журила да све прва доживим и прва искусим. Не знам да ли је то добро, али тако је било. На пример, моја генерација себе доживљава као рок генерацију, а за себе то не бих могла да кажем. Рок период протутњала сам веома брзо, у Америци, на изворишту, и то ме је држало још само две-три године. Одбијало ме је све што је масовно и популарно, а и мој одабир да упишем светску књижевност говорио је о опредељењу за такозвану високу културу. Своју прву збирку песама објавила сам још на студијама, и мој песнички садруг био је Милош Комадина. Везивало нас је дубоко пријатељство. Сви други песници наше генерације појавили су се касније, и ништа ме с њима није повезивало: ни лични однос, ни поетичко опредељење, ни генерацијски наступ. Када су они почињали, ми смо се дружили с много старијим песницима. Тих првих година песничког живота, наш универзитет је била кафана. Могуће је да сам журећи да одрастем и пропустила неке ствари, али не могу рећи да жалим за било чиме. Чим сам завршила факултет отишла сам у Сплит, с намером да тамо живим, на мору, али та авантура је потрајала само неколико месеци јер су ме позвали из Задужбине Иве Андрића да се тамо запослим. Прва сам се и запослила, мада је и то кратко трајало. Сећам се, рекла сам свом брату да ме за две-три године подсети да дам отказ, јер нисам желела да се „венчам” за било коју установу, чак ни тако добру и јаку. За песника је тада било могуће да живи као слободњак, поезија је била цењена а интелектуални рад плаћен. У том погледу узор ми је био мој старији пријатељ, песник Милутин Петровић.
Буђење из југословенства. Васпитана сам у духу југословенства, и тек кад сам отишла у Сплит, 1981, освестила сам се да сам Српкиња. Отишла сам у издавачку кућу „Логос” и понудила се да радим као уредник. Одмах су ме прихватили као хонорарца, а Шиме Вранић, који је „протеран” из Загреба као маспоковац, звао ме је „Српче мало”. Сећам се како ми је на крају објаснио: није проблем рећи неком да је Хрват, Босанац или Црногорац, али тешко ми је да превалим преко језика Србин, а ви постојите, и треба на то да се навикнемо. Нико ме није малтретирао, али такође нико није знао шта тражим тамо, па су колале приче да сам и ја протерана из Београда као дисидент. Глупости. Тек, у Сплиту сам схватила да југословенство не постоји. То што сам Српкиња све дотад је било датост, али једна интимна и ненаметљива датост, да би ми клима у земљи, почетком осамдесетих, указала на то да моја припадност једном национу може бити и проблем. У таквим околностима јавља се понос. Мој дубљи однос према домовини постао ми је јасан тек кад сам је на дуже време напустила отишавши у Шпанију. Умела сам то да упоредим с односом према родитељима: да бисмо одредили меру своје љубави према њима, неопходно је да се удаљимо. И тако, после десет година одсуствовања, у Србију сам се вратила онда кад се из ње бежало главом без обзира.
Кроз наочаре љубави. Шпанија је моја друга, изабрана домовина. Моја ћерка је полу Српкиња, полу Шпањолка. Њеног оца сам упознала у Мадриду, отишавши тамо трагом Иве Андрића. Отишла сам на студијски боравак и остала десет година, све до смрти мог мужа Хосеа Антонија Новаиса. У мени је, рекло би се, одувек постојала носталгија за том земљом, као да сам у неком претходном животу била Шпањолка. Може бити да је мит о Шпанском грађанском рату на то утицао, привлачност кјароскура: с једне стране светла аура губитништва, с друге, сенка изолације на мапи Европе. На факултету сам учила шпански, а за први семинарски рад од свеколике књижевности одабрала Дон Кихота. Нашавши се тамо, имала сам привилегију да ме кроз шпанску реалност, историју и културу води, као Вергилије, један од највећих шпанских новинара, уз то песник и писац, а ја све да упијам кроз наочаре љубави. Читав један живот који је, нажалост, у реалном времену кратко потрајао – непуних десет година. Из тог светлог и узбудљивог периода откривања једне земље, уз непрестана поређења са земљом коју сам оставила, настала су моја Писма из Шпаније, књига коју поједини читаоци и данас сматрају мојом најбољом књигом. На личном путу, смрт вољеног човека свакако је за мене била највећа животна прекретница: после бурних искустава окрећем се књижевности и прози, враћам се у своју земљу и свој језик. Моје прве теме у прози јесу смрт и једна светла земља у коју већ гледам с дистанце, иако се у њу непрестано враћам. За већи део мојих прозних текстова могло би се рећи да је то имагинарни мост између Шпаније и Србије.
У раскораку са разумом. Тешко је мислећој особи да се ужлеби у свет који јој се данас нуди. Сви смо губитници. Живимо у великом раскораку с разумом и са стварношћу, већ одавно помирени с тим да се кљукамо, као гуске, садржајима који немају никакве везе с нашим властитим животом и потребама. Мало-помало и као на превару, и наш живот је постао виртуелан, јер смо већ дуго под анестезијом слика, порука, информација које добијамо сервиране на сваком боговетном екрану, а од овог и оног екрана више и не можемо да одвојимо очи. Као у сну. ТВ екран нам је постао као добош торта: ред избеглица или ратних ужаса, ред наших властитих поплава или избора, ред ружичасте стварности која се одвија негде другде, али без које више не можемо. На врху добош торте искрсава утешна вест да смо у „Светском извештају о срећи” на 86. месту од укупно 157 испитаних земаља. Као да то има неке везе с нама и с било ким на планети. Деци смо тутнули у руке мобилни. Било би добро да неко може да каже: Види, и њу сустигле године, па на све гунђа, па јој све што је било јуче делује боље. Проблем је у томе што су нам и деца обесхрабрена и уморна као иживљени старци. Чему им младост ако не осећају да је свет њихов? Нажалост, и она разумеју време док лутају светом или остају код куће, у познатој жабокречини. А ту, код куће, мало шта видимо на улицама јер нам очи лете ка шаренишу билборда, где међу осталим стоји девиза времена: Сви желе да буду познати. Ступидан исказ, суманут, али убедили су нас да је тачан и да изражава дух времена, макар ми сами не спадали у „све”.
Разгледница са срећног острва. Ако бисмо улогу културе мерили према моћи и утицају министарстава културе или према садржају рубрика за културу у медијима, слика би била поразна, и не само у Србији. Као што је информација стекла примат над знањем, тако је забава запосела простор уметности, па се и уметници често томе повинују: иде се за реакцијом на прву лопту јер публика нема стрпљења да се удубљује. То нам је сервирана стварност коју је немогуће засладити све откако је с највиших друштвених инстанци, без трунке зазора, уметност почела да се вреднује превасходно тржишним мерилима. На личном плану, међутим, култура је постала бекство од света, а уметност срећно острво на коме су, једнако стваралац и прималац, храбро изоловани и истрајавају. Нек је у питању мањина и то тако раштркана! У свим временима је само мањина чувала ватрицу. Друга је ствар што су нам идеологије наметале догму да је већина мерило свих вредности, па и духовних, а није тако.
Зачепљења и последице. Рекох, књига је роба, а писцу је данас тешко да учествује у томе. Никад већи број издавача, и никад мање простора за достојно објављивање. Уз то, сви канали рецепције су нестали. Једини живот књиге је то што ће у дневним новинама изаћи о њој кратки приказ-информација, ако изађе, и што ће писац приватно примити понеки утисак читаоца, на нивоу „свиђа ми се”. Зачепљен је и онај најважнији канал рецепције, а то је мрежа библиотека. Успели су да униште деценијама грађен пут „библиотечког откупа књиге”, тако да ни веома читан прозни писац не може више да рачуна с тим да ће му нова књига доспети у библиотеке, а о поезији и есејистици да и не говоримо. Према томе, писац и даље пише, али му се не мили да објављује. Од свега ми је можда најтеже кад ми неки млађи колега затражи савет о томе како да нађе издавача који му неће тражити паре да би му штампао књигу.
О једноставности и дубини. У време кад сам почињала да пишем веровала сам у континуитет књижевности. Моји први учитељи били су моји професори књижевности на светској, па су и моје прве побуне ишле против њих, јер су ми се њихова тумачења чинила каткад погрешним, каткад оскудним. Беху то добри професори, свакако заслужни за изоштравање мог погледа и за то да ниједан текст не узимам здраво за готово. Ипак, нису успели да довољно охладе мој поглед теоријом како бих изгубила могућност читалачког доживљаја. За моје прве песничке књиге говорило се да су херметичне, да би потом дошло до великог отварања. На мој каснији став према тексту, да је најтеже досегнути једноставност а при том не изгубити дубину, сигурно је највише утицао мој муж, уз кога сам много тога научила. Велики шпански интелектуалац, он је био много старији од мене, и штошта сам упила из његовог искуства. Између осталог и то да не треба „продавати маглу”, да је загрљај с јавношћу варљив и пролазан, да су аутентичне вредности далеко од буке света. Још касније, кад сам се и те како расписала, моја континуирана школа био је, а то је и данас, посао превођења. Преводећи писце које сама одабирам, непрестано учим, или барем изоштравам свој однос према језику и реченици.
***
Живот у насловима
Гордана Ћирјанић (Београд, 1957) објавила је књиге песама: „Месечева трава” (1980), „Госпа од седам грехова” (1983), „Пред вратима воденијем” (1988) и „Горка вода” (1994). Књиге записа: „Писма из Шпаније” (1995) и „Нова писма из Шпаније” (2002). Књиге приповедака: „Веласкезовом улицом до краја” (1996), „Вечност је, кажу, дугачка” (2005), „Каприци и дуже приче” (2009), „Кад сване, разлаз” (2012). Романе: „Претпоследње путовање” (2000), „Кућа у Пуерту” (2003), „Пољубац” (2007), „Оно што одувек желиш” (2010), „Мрежа” (2013), „Седам живота принцезе Смиље” (2015). Добитница је више престижних књижевних награда, од „Женског пера” (2000, 2007) до НИН-ове награде (2010).
Преводила је са шпанског Луиса Сернуду, Хуана Ралфа, Хуана Октавија Пренса, Хосеа Антонија Марину, а са енглеског Оскара Вајлда.
***
Радионица – Рад на прозном тексту, поготово роману, изискује велику дисциплину. Међутим, кад се ухвати залет, та дисциплина не пада тешко, јер су замисао и пут ка циљу оно што вуче напред, и нема празног хода чак ни у сну. Чини ми се да су мање објашњиви такозвани периоди стваралачке доколице, када је писац непрестано на позору, као ловац, како би ухватио идеју око које ће моћи да заврти причу. Потом њено зрење, малтене тајно, кад нико други не би био у стању да у њој назре потенцијал. У тој доколици, рекла бих, дешавају се најважније ствари. Ово не значи да је кад започне рад све већ под контролом, али некако је лакше, мисао се врти око конкретних проблема, а не више у бескрају свеколиких могућности.
***
Београд сад
– Београд је данас у мањој мери мој град него што је то некад био, али ваљда је то и природно. Каткад се упитам шта тражим овде, али будући да сам у себи код куће, вероватно бих се исто питала на ма ком другом месту. Чињеница је да је Београд мој избор, и не гајим снове о томе да будем негде другде. Но, пошто књижевни живот у њему више не постоји, а сви знамо да се некад одвијао у редакцијама и кафанама, сад овде имам само понеки скривени кутак за разговоре у четири ока или за тиховање. Мој дневни излазак је вожња бициклом до Аде Циганлије, где ме у једном пријатељском локалу чекају мој сто, тиха музика и поглед на језеро.
Она је човек-мост, тумач обала. Нарочито српске и шпанске. У својим романима расипа скривене слике-кодове, једва чујно препевава унутарње светове. Замишљеношћу се брани од организованог „убијања времена”, од рециклирања човека у вртлозима виртуелног. Мото њеног чувеног романа Оно што одувек желиш (2010) мисао је старца Зосиме, по Достојевском: „Пакао је патња због тога што се више не може волети.” Критеријумом вредности, том нарочитом врстом строгости према себи и другима, успоставља све неопходне дистанце у животу и књижевности. Кроз месечеву траву стигла је до врата воденијех, па онда Веласкезовом улицом до краја.
Нити. Када смо били деца, мати је умела да нам каже, мени и брату, да смо ми из мешовитог брака, па с извесним поносом објашњавала шта то значи. Њено објашњење није имало никакве везе с оним што се данас подразумева под овим појмом, а њен понос је био пре свега љубавне природе: ето, потичемо из тако удаљених крајева и тако различитих средина, а ипак смо се нашли! Отац је из срца Шумадије, са обронака Рудника, мати је Херцеговка, с тим што су њени емигрирали у Бачку. Као деца одлазили смо лети на једну и на другу страну, али мени су били дражи боравци у сеоској равници где смо се више играли, него у планини, где је морало и да се ради. Касније се то у срцу изједначило, мада се сачувао утисак дубоких разлика у доживљају света у једном и другом крају: овамо озбиљност, тегоба и чемеран однос према животу, тамо друштвеност, ведрина и склоност приповедању. За све постоји објашњење, наравно, као што су обе стране у мени оставиле трага, а ја им на свој начин одала почаст у својим текстовима. У сваком случају, и поред каснијег сазнања да давни преци обоје мојих родитеља долазе малтене с истог места, а то је Тромеђа, мајчину опаску о измешаности понела сам у живот као непресушни извор дивљења и зачуђености пред комбинаториком шареног света. У зрелим годинама, појам наслеђа пре свега везујем за језик, и у том смислу, моје прво сећање јесте сећање на то како ми мати чита „Зидање Скадра”, а ја неутешно плачем кад младој Гојковици доносе „чедо у кол’јевци”.
Тамо где је почињао бескрај. Моје рано детињство одвијало се у Крагујевцу и Земуну. Отац је био стипендиста крагујевачке „Заставе” и морао да одради пет година у тој фабрици, а наредна станица била му је фабрика „Змај” у Земуну. У оба града живели смо у радничким насељима, у зградама које су имале огромна дворишта за игру. Ми деца нисмо избивали из дворишта. Беху то срећне године када је време било дуго. Сећам се своје самосвести о срећи што сам дете и првих размишљања о бескрају и о вечности. Бескрај је почињао иза зида дворишта, вечност се протезала до наредног разреда. Такође се сећам изразито такмичарског духа, који ме је одводио у прве самоће. Пошто нико није могао да ме погоди у „између две ватре”, да ме стигне на ролшуама или да ме пронађе у „жмурке”, друга деца су каткад одустајала од игре или настављала без мене. На дечје осећање посебности утицале су и породичне прилике. Путовали смо више од других. Родитељи би нас ставили у „фићу”, шатор у гепек, па смо кружили по Југославији и другим земљама. Већ са пет година била сам у Аустрији, Чехословачкој, Италији, а то је почетак шездесетих, кад је ретко ко путовао, поготово не на тај начин. Затим, моји родитељи су веровали да је у васпитању деце најважније подстаћи их да се што пре осамостале. У том смислу, памтим како сам већ у другом основне сама ишла у музичку школу, две станице тролејбусом, да и не говорим о томе да је и мајка радила, па нам је одговорност за обичне ствари живота рано усађена. 
Странац. Мој отац је још као млад инжењер почео да сумња у систем у који је испрва имао поверења. Није се он сукобио с идејама него с људима и њиховом етиком. Мени је било једанаест година кад је одлучио да жртвује комодитет државног стана зарад професионалне слободе, те је купио кућу, на кредит, и наш живот се од тада променио. Нико „нормалан” није тада улазио у сличне издатке. Престала су путовања, и преселили смо се на Вождовац. Није ме погађало то што је наишао период породичне штедње, најтеже ми је пало пресељење у засебну кућу. Није више било великог дворишта пуног деце, то је сад било приватно двориште. За мене је то био преломни тренутак, од екстровертног постала сам озбиљно дете. Узалуд су ме убеђивали да сад живимо у отменом крају, такозваној чиновничкој колонији – није ми било до тога. Нису ни моји родитељи били снобови, напросто се десило да ту дођемо, али у наоко прекрасном делу града ја сам постала усамљена. Мислим да сам од тада почела да се осећам издвојеном, ако не као странац, и да ме то осећање до данас прати, где год се нађем. Више никад се нисам идентификовала с неком групом, у том тренутку разредом, и од тада почињу моје промене школа. Родитељима иза леђа, осми разред сам завршила преко лета, па из седмог прешла у први гимназије, да бих други гимназије похађала на Флориди, пошто сам се сама пријавила на неки конкурс, а родитељи ме у томе подржали, на опште чуђење. С петнаест година сам, тако, отишла сама у Америку. Нисам се више везивала ни за једно „друштво”, а по повратку у Београд опет сам била као странац. 
Откривање центра света. Мој одлазак у Америку значио је и прекретницу у мом односу с рођеним братом. Три године старији од мене, дотад ме је махом третирао као клинку. После раздвојености од годину дана, срели смо се малтене као људи, с пробуђеном самосвешћу, и постали најбољи пријатељи. Заједно смо откривали много тога што је Београд пружао: први одласци у Скадарлију и у дискотеке, први одласци на ФЕСТ, рад у аматерским позориштима. У оно време беше у моди да истовремено будеш одличан ђак и мангуп. Имали смо осећај, и с правом, да је Београд центар света, и ми смо се по њему „мували” са сигурношћу. Било је нормално да изблиза видимо неке тадашње иконе, на пример Питера Брука. Пошто сам ја течно говорила енглески, рано су почели да ме ангажују за рад са странцима, па сам се тако „дружила” с Џоном Апдајком или Марком Стрендом, да поменем само најпознатије. Београд ми је, дакле, пружао осећај да сам грађанин света, па су ме тако и третирали у француским, шпанским и енглеским провинцијама, где сам често путовала, најпре возом, а потом ауто-стопом. Ништа ми није било да ставим ранац на леђа и кренем у непознатом правцу, на неодређено време. Нека од тих путовања су била дословце иницијатичка, као на пример пешачење по Ла Манчи, трагом Дон Кихота, с непуних двадесет година. Све ово чинило је да се тада осећам различитом, а из данашње перспективе делује да сам само била претеча неких масовних појава за које не треба много маште ни одважности: омладински туризам с ранцем на леђима данас је нешто уобичајено, или гледам како шпанска држава сад организује пешачења Дон Кихотовим стазама.
Бити песник. Могло би се рећи да моја генерацијска прича практично и не постоји, управо због тога што сам журила да све прва доживим и прва искусим. Не знам да ли је то добро, али тако је било. На пример, моја генерација себе доживљава као рок генерацију, а за себе то не бих могла да кажем. Рок период протутњала сам веома брзо, у Америци, на изворишту, и то ме је држало још само две-три године. Одбијало ме је све што је масовно и популарно, а и мој одабир да упишем светску књижевност говорио је о опредељењу за такозвану високу културу. Своју прву збирку песама објавила сам још на студијама, и мој песнички садруг био је Милош Комадина. Везивало нас је дубоко пријатељство. Сви други песници наше генерације појавили су се касније, и ништа ме с њима није повезивало: ни лични однос, ни поетичко опредељење, ни генерацијски наступ. Када су они почињали, ми смо се дружили с много старијим песницима. Тих првих година песничког живота, наш универзитет је била кафана. Могуће је да сам журећи да одрастем и пропустила неке ствари, али не могу рећи да жалим за било чиме. Чим сам завршила факултет отишла сам у Сплит, с намером да тамо живим, на мору, али та авантура је потрајала само неколико месеци јер су ме позвали из Задужбине Иве Андрића да се тамо запослим. Прва сам се и запослила, мада је и то кратко трајало. Сећам се, рекла сам свом брату да ме за две-три године подсети да дам отказ, јер нисам желела да се „венчам” за било коју установу, чак ни тако добру и јаку. За песника је тада било могуће да живи као слободњак, поезија је била цењена а интелектуални рад плаћен. У том погледу узор ми је био мој старији пријатељ, песник Милутин Петровић. 
Буђење из југословенства. Васпитана сам у духу југословенства, и тек кад сам отишла у Сплит, 1981, освестила сам се да сам Српкиња. Отишла сам у издавачку кућу „Логос” и понудила се да радим као уредник. Одмах су ме прихватили као хонорарца, а Шиме Вранић, који је „протеран” из Загреба као маспоковац, звао ме је „Српче мало”. Сећам се како ми је на крају објаснио: није проблем рећи неком да је Хрват, Босанац или Црногорац, али тешко ми је да превалим преко језика Србин, а ви постојите, и треба на то да се навикнемо. Нико ме није малтретирао, али такође нико није знао шта тражим тамо, па су колале приче да сам и ја протерана из Београда као дисидент. Глупости. Тек, у Сплиту сам схватила да југословенство не постоји. То што сам Српкиња све дотад је било датост, али једна интимна и ненаметљива датост, да би ми клима у земљи, почетком осамдесетих, указала на то да моја припадност једном национу може бити и проблем. У таквим околностима јавља се понос. Мој дубљи однос према домовини постао ми је јасан тек кад сам је на дуже време напустила отишавши у Шпанију. Умела сам то да упоредим с односом према родитељима: да бисмо одредили меру своје љубави према њима, неопходно је да се удаљимо. И тако, после десет година одсуствовања, у Србију сам се вратила онда кад се из ње бежало главом без обзира. 
Кроз наочаре љубави. Шпанија је моја друга, изабрана домовина. Моја ћерка је полу Српкиња, полу Шпањолка. Њеног оца сам упознала у Мадриду, отишавши тамо трагом Иве Андрића. Отишла сам на студијски боравак и остала десет година, све до смрти мог мужа Хосеа Антонија Новаиса. У мени је, рекло би се, одувек постојала носталгија за том земљом, као да сам у неком претходном животу била Шпањолка. Може бити да је мит о Шпанском грађанском рату на то утицао, привлачност кјароскура: с једне стране светла аура губитништва, с друге, сенка изолације на мапи Европе. На факултету сам учила шпански, а за први семинарски рад од свеколике књижевности одабрала Дон Кихота. Нашавши се тамо, имала сам привилегију да ме кроз шпанску реалност, историју и културу води, као Вергилије, један од највећих шпанских новинара, уз то песник и писац, а ја све да упијам кроз наочаре љубави. Читав један живот који је, нажалост, у реалном времену кратко потрајао – непуних десет година. Из тог светлог и узбудљивог периода откривања једне земље, уз непрестана поређења са земљом коју сам оставила, настала су моја Писма из Шпаније, књига коју поједини читаоци и данас сматрају мојом најбољом књигом. На личном путу, смрт вољеног човека свакако је за мене била највећа животна прекретница: после бурних искустава окрећем се књижевности и прози, враћам се у своју земљу и свој језик. Моје прве теме у прози јесу смрт и једна светла земља у коју већ гледам с дистанце, иако се у њу непрестано враћам. За већи део мојих прозних текстова могло би се рећи да је то имагинарни мост између Шпаније и Србије.
У раскораку са разумом. Тешко је мислећој особи да се ужлеби у свет који јој се данас нуди. Сви смо губитници. Живимо у великом раскораку с разумом и са стварношћу, већ одавно помирени с тим да се кљукамо, као гуске, садржајима који немају никакве везе с нашим властитим животом и потребама. Мало-помало и као на превару, и наш живот је постао виртуелан, јер смо већ дуго под анестезијом слика, порука, информација које добијамо сервиране на сваком боговетном екрану, а од овог и оног екрана више и не можемо да одвојимо очи. Као у сну. ТВ екран нам је постао као добош торта: ред избеглица или ратних ужаса, ред наших властитих поплава или избора, ред ружичасте стварности која се одвија негде другде, али без које више не можемо. На врху добош торте искрсава утешна вест да смо у „Светском извештају о срећи” на 86. месту од укупно 157 испитаних земаља. Као да то има неке везе с нама и с било ким на планети. Деци смо тутнули у руке мобилни. Било би добро да неко може да каже: Види, и њу сустигле године, па на све гунђа, па јој све што је било јуче делује боље. Проблем је у томе што су нам и деца обесхрабрена и уморна као иживљени старци. Чему им младост ако не осећају да је свет њихов? Нажалост, и она разумеју време док лутају светом или остају код куће, у познатој жабокречини. А ту, код куће, мало шта видимо на улицама јер нам очи лете ка шаренишу билборда, где међу осталим стоји девиза времена: Сви желе да буду познати. Ступидан исказ, суманут, али убедили су нас да је тачан и да изражава дух времена, макар ми сами не спадали у „све”. 
Разгледница са срећног острва. Ако бисмо улогу културе мерили према моћи и утицају министарстава културе или према садржају рубрика за културу у медијима, слика би била поразна, и не само у Србији. Као што је информација стекла примат над знањем, тако је забава запосела простор уметности, па се и уметници често томе повинују: иде се за реакцијом на прву лопту јер публика нема стрпљења да се удубљује. То нам је сервирана стварност коју је немогуће засладити све откако је с највиших друштвених инстанци, без трунке зазора, уметност почела да се вреднује превасходно тржишним мерилима. На личном плану, међутим, култура је постала бекство од света, а уметност срећно острво на коме су, једнако стваралац и прималац, храбро изоловани и истрајавају. Нек је у питању мањина и то тако раштркана! У свим временима је само мањина чувала ватрицу. Друга је ствар што су нам идеологије наметале догму да је већина мерило свих вредности, па и духовних, а није тако. 
Зачепљења и последице. Рекох, књига је роба, а писцу је данас тешко да учествује у томе. Никад већи број издавача, и никад мање простора за достојно објављивање. Уз то, сви канали рецепције су нестали. Једини живот књиге је то што ће у дневним новинама изаћи о њој кратки приказ-информација, ако изађе, и што ће писац приватно примити понеки утисак читаоца, на нивоу „свиђа ми се”. Зачепљен је и онај најважнији канал рецепције, а то је мрежа библиотека. Успели су да униште деценијама грађен пут „библиотечког откупа књиге”, тако да ни веома читан прозни писац не може више да рачуна с тим да ће му нова књига доспети у библиотеке, а о поезији и есејистици да и не говоримо. Према томе, писац и даље пише, али му се не мили да објављује. Од свега ми је можда најтеже кад ми неки млађи колега затражи савет о томе како да нађе издавача који му неће тражити паре да би му штампао књигу.
